у кратким цртама

 Sanjao sam noćas  da plačeš tiho jecaš bez suza okeansko plavim očima u senci stare smokve otrgnute od morskog slanog vazduha dugih i toplih jesenjih noći sa  mirisom nara i bačenom u zeleni raj blage klime,  mirisa poljskog sveća, suncookreta i žita i teškog znoja ubogog seljaka Iako na plodnoj zemlji daje dobar plod krošnje su joj uvek okrenute ka suncu  u sutonu i čekaju povratak  na svoj topli jadranski kamen

 Lizali smo rane zajedno Sklapali mozaike od delića sreće Čuvao sam te od nevremena, nervoznih ljudi Zelenim snovima bojio stvarnost. Pili smo slobodu nezasito U čašama od kristala po livadama i šumama, dubokim bezdanima u perju mladih ptica koje nikada neće poleteti Smejala si se očima, usnama, mladežima koji su te činili posebnom. Voleli smo to naše ništa, taj nepostojeći celi svet uživali prolaznost i užasavali materijalno.

Јаком шминком кријеш ожиљке дубоких рана давне прошлости. Смехом и бесом, наизменично тераш демоне који ти дахћу за вратом. Срећу коју сањаш  желиш да поделиш слободу ума без сенке савести која квари тренутак. Бежиш и враћаш се у зелени мир у таму. Понори ужаса обојених патњом зјапе у болу доживљеног несхватљивог обичном човеку. Милост тражиш за своју децу да не иду твојим путем. Бежиш и враћаш се у спектар светлих боја у мрак. Тренутак среће и жар цигарете светлост баца  а горки дим разара изнутра, Поново рођена уз прасак грома савршене летње олује. И киша мину.

         набујала река лажних обећања скривала је Смисао немаш пријатеља јер зло побеђује немам пријатеља јер мрак је дубок. и шуме су посечене у освит новог времена без идеје о животу без емпатије у срцу само бес желели смо слободу воду на длану ватру у грудима  на тепих ливади. Чежња је отровала зелене изданке среће светлост обојила тамом и оставила  ништавило да влада.

Сликам ти очи на тепих ливади где лептири долазе да заврше дан. Бојим их  бистром водом набујалог потока  на којем срне лети гасе жеђ. Грлим те речима облачим те у цвет тек процветале шљиве у сновима те носим по шумама првих људи.

 Смејеш се очима. Осмехом пробијаш зидове, као априлско сунце у сутон, тек разграната и олистала стабла, младе, листопадне шуме, Радујеш се пролећу. Пролећем сакриваш сету, уткану под кожом, премреживши леђа сазвежђом поетских младежа.

Желим да те ставим на груди да отпловимо у смисао да постанемо мисао дечја субјективна игра ослобођена пролазности. Желим да те изведем из земље буке и беса да славимо празнике паганске да палимо сламу протеклих времена. Желим да те одведем у земљу облака у првобитну идеју где стварање није игра речи где свест о свету смирује страхове.

Сунчева светлост исијава све нијансе Зелене Истина проговара из столетних стабала из лептира од једног дана Вода описује корито Вилинску тајну шапуће, Исконско Здравље извире у њеној долини Хук радости плете влати траве у спознају ствари, Врисак доноси Слободу

Окове нормалности, дубоко потапаш у измишљеним победама и свакодневним поразима. Страх од слободе паралише ум. Месец не верује Сунцу, ни да постоји. Не верујеш да постоји тренутак и сврха. Палиш младо Трешњино стабло, приносиш жртву Случајном Богу. Сумња ти стеже груди и гради мрежу могућих лажи. Пролећем гасиш зле слутње јесење душе.

Koliko slomljenih, jalovih nadanja, koliko slepih pejsaža naivnih umetnika, koliko otudjenih osećanja?! Koliko bolnih krikova na usnama poluiskrene devojke, iskrvavljenih ideja u kalupima njihovih očeva?! Koliko zarobljenih misli u kaljuzi sažaljenja, vekovima istih, praznih, lažnih saopštenja?! Koliko ima do kraja uma (ili obećanja blagostanja)?! Post scriptum; Tamo gde počinje vetar gde čista misao u crnom staklu obitava, neke nove vavilonske kule gde se grade gde je ljubav gde je mit, gde odlaze duše naše retrogradne!!!

Detalj velikog mozaika, porculanski kamen na kruni od zlata sjaji slobodom... Oprost stiže moju sudbinu pojevši sopstvenu glavu i utonuvši u blato dvoglavog poštenja, poluiskrenih ljudi. Promiče bol pored nas. Osećaš li pritisak na svoju svest i melanholiju moga puta. Dozvoli mi da prekinem ovu nit i ispletem mrežu klevete na račun svoje naivne ideje... Misli! ubi moju sujetu i potoni zajedno sa mnom!

  Sanjani grom parodija tužno svetli u očima pokislog deteta, mršavog kao proleće; iznenada, tiho kao oči prosjaka, oluja minu.

  Posveta Počinje iznenada Polako oduzima dah Poštuje tvoju intimu Potanko te ispituje Počinješ da podrhtavaš Pobogu šta je ovo? Pomorandže negde zamirisaše Polen rane kajsije Ponoć je tako daleko Posebna i ti si nekom

Радујем се поновном сусрету са њима. Или је то ванременски утицај пожуде у њиховим мислима. Плавом исцртавам своје кругове до циља. Имам ли довољно воље? Радујем ли се поновном нестанку (можда овај пут коначном)? Прашина успомена мути ми вид. Колико пута сам све ово заборавио? Да ли ће остати иједна успомена на бљесак муње? Гласник таме ми доноси вест о постојању. И о његовој улози у првом чину. Бесмислени монолози, рушитељски гестови. Или моћна визија прапочетка... ... Човек је сам и одбачен; у светлу ништавила. Природа га је повратила, спонтано и без пургатива. Човек је био еротоман, оптерећен туђим искуствима. Изгнан из врта чулне суштине. Уколико спозна себе, биће то још један пораз... Живот је пешчани сат. Увек тежи празнини. Човек је промашио своје биће јер жели да га испуни својим делањем. Осуђен увек на почетак. Као љубав. Касним на састанак са својом суштином. 

У ноћи њеног нестанка, магла је била неуобичајено лепљива. Иако су бетон и асфалт освојили све зелено у и до тада превише сивом граду, мирисала је на мочвару, које се нису сећали ни из приче ни најстарији мештани околних села. Велики број стамбених зграда, још из такозваног златног доба пре читаву деценију, злокобно се издизало на брду изнад центра. Рестрикције струје су продужене на 24 часа, па се није могло видети по светлости на прозорима, колико је мало људи остало у њима. По мрклом мраку, обучена у бајкерско кожно одело, неспретно је прескакала коцке, разбацане свуда по тротоару. Иако у касним четрдесетим, њена силуета је недвосмислено осликавала жену у доброј форми, коју је природа даровала више него она саму себе. Јаком шминком скривала је сету. Борама на лицу, дозволила је да говоре о њеним годинама. Из дубоких, модро-зелених очију, вриштала је слобода. То су биле очи због којих су сликари доживљавали нервни слом, не успевајући да у својој палети измешају боју, како би их дочар...

Вечерас бих могао да напишем једну причу, само када бих имао портабл писаћу машину. Надам се да ћу једног дана моћи да одвојим новац за неку згодну, портабл писаћу машину и да ћу онда да напишем једну дивну, целовечерњу причу. Знате, једну од оних са енигматичним садржајем и неочекиваном поентом, у којој главни јунак схвата сву бесмисленост додељеног му живота и убија се или евентуално наставља да живи, остајући равнодушан за све што се дешава око њега и у њему. Можда ће у тој причи и бити места (највероватније) и за неку девојку, расејану, неупадљиву а ипак стравствену, која ће загорчавати живот нашем јунаку иако је она једна чедна и племенита особа. Онда ће они, ако не буде цензурисано, водити љубав из дана у дан из ноћи у ноћ, и у једном моменту причу учинити досадном, али ће се пренути и почеће да расправљају о смислу, постојању, тзв. метафизици, и то ће довести писца у дилему како да заврши причу. Када будем купио писаћу машину, знаћу како да завршим ову причу.

"Размишљати о добру, не значи ли то чинити добро? Или је и то део свеукупног лицемерја које данас влада светом?" - размишљала је гласно, убијајући досаду вечерње ноћи обучене у месечеве три четвртине. Рекла му је да он, одређене особе воли више од себе. Да ли је то стварно и мислила? У том тренутку сигурно. Она је проговорила из сопствене суштине коју упорно скрива од светине, али и од њених, веома драгих особа. "Колико ћу још дуго моћи овако?" - питала је сопственост. Питала је да ли је у стању да воли неког осим себе, ако и то искрено ради. Судећи по начину живота, и то је веома упитно. Она је имала шаролика стремљења. Мрзела је снобове, али је била свесна да је и она помало сноб. Волела је филозофију и читала помало, снобовски. Бирала је мисли и идеје за које јој се чинило да припадају и њој. Поезију није читала. Плашила се да ће разумети. Ипак, било је у њој нечег уметничног. Сирово достојанство дивљине и неприпадности никоме и ничему осим сопственом универзуму....