у кратким цртама

Желим да те ставим на груди да отпловимо у смисао да постанемо мисао дечја субјективна игра ослобођена пролазности. Желим да те изведем из земље буке и беса да славимо празнике паганске да палимо сламу протеклих времена. Желим да те одведем у земљу облака у првобитну идеју где стварање није игра речи где свест о свету смирује страхове.

Сунчева светлост исијава све нијансе Зелене Истина проговара из столетних стабала из лептира од једног дана Вода описује корито Вилинску тајну шапуће, Исконско Здравље извире у њеној долини Хук радости плете влати траве у спознају ствари, Врисак доноси Слободу

Окове нормалности, дубоко потапаш у измишљеним победама и свакодневним поразима. Страх од слободе паралише ум. Месец не верује Сунцу, ни да постоји. Не верујеш да постоји тренутак и сврха. Палиш младо Трешњино стабло, приносиш жртву Случајном Богу. Сумња ти стеже груди и гради мрежу могућих лажи. Пролећем гасиш зле слутње јесење душе.

Koliko slomljenih, jalovih nadanja, koliko slepih pejsaža naivnih umetnika, koliko otudjenih osećanja?! Koliko bolnih krikova na usnama poluiskrene devojke, iskrvavljenih ideja u kalupima njihovih očeva?! Koliko zarobljenih misli u kaljuzi sažaljenja, vekovima istih, praznih, lažnih saopštenja?! Koliko ima do kraja uma (ili obećanja blagostanja)?! Post scriptum; Tamo gde počinje vetar gde čista misao u crnom staklu obitava, neke nove vavilonske kule gde se grade gde je ljubav gde je mit, gde odlaze duše naše retrogradne!!!

Detalj velikog mozaika, porculanski kamen na kruni od zlata sjaji slobodom... Oprost stiže moju sudbinu pojevši sopstvenu glavu i utonuvši u blato dvoglavog poštenja, poluiskrenih ljudi. Promiče bol pored nas. Osećaš li pritisak na svoju svest i melanholiju moga puta. Dozvoli mi da prekinem ovu nit i ispletem mrežu klevete na račun svoje naivne ideje... Misli! ubi moju sujetu i potoni zajedno sa mnom!

  Sanjani grom parodija tužno svetli u očima pokislog deteta, mršavog kao proleće; iznenada, tiho kao oči prosjaka, oluja minu.