у кратким цртама

Радујем се поновном сусрету са њима. Или је то ванременски утицај пожуде у њиховим мислима. Плавом исцртавам своје кругове до циља. Имам ли довољно воље? Радујем ли се поновном нестанку (можда овај пут коначном)? Прашина успомена мути ми вид. Колико пута сам све ово заборавио? Да ли ће остати иједна успомена на бљесак муње? Гласник таме ми доноси вест о постојању. И о његовој улози у првом чину. Бесмислени монолози, рушитељски гестови. Или моћна визија прапочетка... ... Човек је сам и одбачен; у светлу ништавила. Природа га је повратила, спонтано и без пургатива. Човек је био еротоман, оптерећен туђим искуствима. Изгнан из врта чулне суштине. Уколико спозна себе, биће то још један пораз... Живот је пешчани сат. Увек тежи празнини. Човек је промашио своје биће јер жели да га испуни својим делањем. Осуђен увек на почетак. Као љубав. Касним на састанак са својом суштином. 

У ноћи њеног нестанка, магла је била неуобичајено лепљива. Иако су бетон и асфалт освојили све зелено у и до тада превише сивом граду, мирисала је на мочвару, које се нису сећали ни из приче ни најстарији мештани околних села. Велики број стамбених зграда, још из такозваног златног доба пре читаву деценију, злокобно се издизало на брду изнад центра. Рестрикције струје су продужене на 24 часа, па се није могло видети по светлости на прозорима, колико је мало људи остало у њима. По мрклом мраку, обучена у бајкерско кожно одело, неспретно је прескакала коцке, разбацане свуда по тротоару. Иако у касним четрдесетим, њена силуета је недвосмислено осликавала жену у доброј форми, коју је природа даровала више него она саму себе. Јаком шминком скривала је сету. Борама на лицу, дозволила је да говоре о њеним годинама. Из дубоких, модро-зелених очију, вриштала је слобода. То су биле очи због којих су сликари доживљавали нервни слом, не успевајући да у својој палети измешају боју, како би их дочар...

Вечерас бих могао да напишем једну причу, само када бих имао портабл писаћу машину. Надам се да ћу једног дана моћи да одвојим новац за неку згодну, портабл писаћу машину и да ћу онда да напишем једну дивну, целовечерњу причу. Знате, једну од оних са енигматичним садржајем и неочекиваном поентом, у којој главни јунак схвата сву бесмисленост додељеног му живота и убија се или евентуално наставља да живи, остајући равнодушан за све што се дешава око њега и у њему. Можда ће у тој причи и бити места (највероватније) и за неку девојку, расејану, неупадљиву а ипак стравствену, која ће загорчавати живот нашем јунаку иако је она једна чедна и племенита особа. Онда ће они, ако не буде цензурисано, водити љубав из дана у дан из ноћи у ноћ, и у једном моменту причу учинити досадном, али ће се пренути и почеће да расправљају о смислу, постојању, тзв. метафизици, и то ће довести писца у дилему како да заврши причу. Када будем купио писаћу машину, знаћу како да завршим ову причу.

"Размишљати о добру, не значи ли то чинити добро? Или је и то део свеукупног лицемерја које данас влада светом?" - размишљала је гласно, убијајући досаду вечерње ноћи обучене у месечеве три четвртине. Рекла му је да он, одређене особе воли више од себе. Да ли је то стварно и мислила? У том тренутку сигурно. Она је проговорила из сопствене суштине коју упорно скрива од светине, али и од њених, веома драгих особа. "Колико ћу још дуго моћи овако?" - питала је сопственост. Питала је да ли је у стању да воли неког осим себе, ако и то искрено ради. Судећи по начину живота, и то је веома упитно. Она је имала шаролика стремљења. Мрзела је снобове, али је била свесна да је и она помало сноб. Волела је филозофију и читала помало, снобовски. Бирала је мисли и идеје за које јој се чинило да припадају и њој. Поезију није читала. Плашила се да ће разумети. Ипак, било је у њој нечег уметничног. Сирово достојанство дивљине и неприпадности никоме и ничему осим сопственом универзуму....