Портрет девојке у граду

"Размишљати о добру, не значи ли то чинити добро? Или је и то део свеукупног лицемерја које данас влада светом?" - размишљала је гласно, убијајући досаду вечерње ноћи обучене у месечеве три четвртине.

Рекла му је да он, одређене особе воли више од себе. Да ли је то стварно и мислила? У том тренутку сигурно. Она је проговорила из сопствене суштине коју упорно скрива од светине, али и од њених, веома драгих особа.

"Колико ћу још дуго моћи овако?" - питала је сопственост. Питала је да ли је у стању да воли неког осим себе, ако и то искрено ради. Судећи по начину живота, и то је веома упитно.

Она је имала шаролика стремљења. Мрзела је снобове, али је била свесна да је и она помало сноб. Волела је филозофију и читала помало, снобовски. Бирала је мисли и идеје за које јој се чинило да припадају и њој. Поезију није читала. Плашила се да ће разумети.

Ипак, било је у њој нечег уметничног. Сирово достојанство дивљине и неприпадности никоме и ничему осим сопственом универзуму. Сагорела је у томе.

Ипак, имала је паметне очи.