Jovan Lutalica

Stilizovano, jakom gestikulacijom, Jovan je objašnjavao uniformisanom licu da se sasvim slučajno zatekao na mestu događaja. Uporno je odbacivao svaku vezu sa imenom i likom u sopstvenoj ličnoj karti. U stvari, oficir je tvrdio da su to Jovanove isprave.

Zaista, ime ispod slike koja bi možda mogla da predstavlja Jovana, nije bilo njegovo.

Mladi, uredno potšišani oficir, uspeo je i pored velikog otpora koji mu je Jovan pružao da istog privede u najbližu policijsku stanicu. Tu ga je predao šefu službe na dalju obradu.

Šef smene je izgledao ipak malo obrazovaniji i fleksibilniji čovek i pored posla koji je obavljao. Dosetio se da je Jovanu ( mada on nije znao da li je to njegovo pravo ime ili ono iz lične karte ) možda ipak potrebniji neko ko bi mu pružio stručnu, lekarsku pomoć. procenio je, da bi za početak bio dobar i policijski psiholog., koji je veoma efikasno rešavao slične probleme, zaposlenih u toj stanici.

Pošto je veoma ljubazno ponudio Jovana kafom, što je ovaj, takođe ljubazno, odbio, Ivan, kako se zvao policijski psiholog, crnjomanjast čovek, sa nekih četrdesetak godina, dakle vršnjak Jovanov, zagnjurio je glavu u svoj računar, pretražujući nešto po dosijeima koje je imao memorisane. Tražio je zapravo bilo kakvu informaciju o Jovanovom slučaju, mada još nije konstatovao bolest.

"Pokušaji da se ozdravi, izbaci gnoj i trulež! Zdrav život! 

Prepuštanje stihiji, lagano i polusvesno.

I biti zadovoljan čulnim stvarima, dodvoravati se čulima, voleti!"