Гробље
Гробље никада није
изазивало страх или језу међу људима који су становали у нашем крају града.
Причало се да је то што се оно налазило скоро у самом центру града, окружено
школом, фудбалским игралиштем и блоком стамбених зграда, једна од највећих,
највећа наравно, грешка сектора за урбанизам општинских власти.
Годинама, гробље је све халапљивије гутало простор који је служио за
игру деци из краја. Станари оближљих зграда, они који су живели у приземљу са
страхом су сваки нови дан улазили у
своја купатила, очекујући да у њима угледају мирне гробаре како некога спуштају
у свеже ископану раку, на месту где је стајала када.
Требало је нешто хитно
предузети, а пропорционално са развојем града и повећањем броја становника, све
више људи је и умирало. Смрт је једини сигуран посао, рекли би Топаловићи.
А онда, једног дана, када су гробови већ почели да запоседају дворишта
породичних кућа која су се некада
граничила са гробљем, десило се нешто заиста необично за доба у којем смо
живели. Људи су напрасно престали са умирањем. Све чешће су се чуле гласине
типа, млада жена, напрасно остала жива у својој 27. години живота. Или, двоје
младих, неочекивано сачували животе у саобраћајној несрећи. Од аутомобила није
остало ништа вредно пажње. Занимљива је и била вест о томе како је један
пијанац, песник у покушају, срећно
започео свој живот у локалној болници за хроничне болести, која се налазила у
шуми, на периферији града.
А гробље је бивало све запуштеније. Скоро нико више није обраћао пажњу
на своје мртве суграђане. Све је личило на страшни суд о којем су проповедале
многе секте које су тих дана преплавиле град. Само мртви ипак нису устали. Шта
више, у недостатку старих добрих сахрана, јер није било кандидата за њих, људи
су почели да сахрањују мртве по неколико пута, да би задржали тај древни
ритуал. И нико није протестовао. Мртви нису могли, а живи су ионако били
задовољни што се из њихових редова не регрутују више појединци за сахрану. И
гробље је поново олистало, само није више ишло у ширину, већ је застављено у
свом расту, јер се број његових становника није мењао.
После извесног времена и свих тих чудних
промена које су се дешавала у малом граду , неко је приметио да сат који се
налазио на звонику старе капеле, на гробљу, не ради. Доведен је стари
часовничар, рођени становник малог града, да поправи сат. Стари часовничар,
упркос свом механичарском умећу и дугогодишњем искуству, није успео да пронађе
у чему је квар тог прецизног механизма. На крају је одустао.
После неколико дана, деца која су се играла жмурке на гробљу, приметила
су да сат поново ради.
Убрзо затим, стари часовничар је умро.
Коментари
Постави коментар