Праштајте! ,,,,

            


Игром случаја, почетком деведесетих прошлог века ( пре велике инфлације којом се годинама плаше бирачи на изборима ), учествовао сам у истраживању једне реномиране агенције, везаном за позиционираност производа широке потрошње код нас. Добио сам циљну групу од 20 домаћинстава свих профила у младеновачким селима Међулужју и Великој Крсни. Два села, удаљена 15-ак километара једно од другог, ни по чему слична. Тада сам први пут са својих 20-ак година видео да људи живе без бојлера, веш машине или електричног шпорета. А о Сергејевим видео-рекордерима је смешно и говорити.
Што је најгоре, немаштина је била срамота. Иако антологијска филмска реплика говори да није срамота немати, већ лагати и красти! Е то је тај Коперникански обрт који се десио у нашим душама за време тог времена у којем се "добро" живело.
Али нисам ноћас због тога лоше спавао и плакао испред монитора. Оно што ме је потресло је по мени последица једног крајње нехуманог друштва којем су сви кумовали!
А то је трагедија која је задесила једну сиромашну породицу у Великој Крсни за које није било наде у боље сутра. Изгубљени животи, страдања малишана у ватри, требало би да буде опомена друштву, држави, цркви, пре свега свима нама понаособ да се окренемо неким другим вредностима. Никако не треба осуђивати родитеље, поготово мајку, која је као дете искусила животни пакао. Најпре је олуја, као беспомоћну девојчицу одувала на Косово и Метохију, а онда "милосрдни анђео" отерао и одатле. Кнедла у грлу ми стоји, када помислим како су мали анђели тискали испод кревета у трошној кући, покушајући да се склоне од дима и ватре. И опет сам се сетио Милице Ракић.
Нека им Бог подари рајско насеље, а свој деци која живе у сличним условима, здравља и среће. Наравно и свој другој деци!
И праштајте!